Orošen Novi Sad

Postoje li oni kojima je rosa zamenila narkomanski život u neki bolji i zašto-a ako postoje zašto izbegavaju da kažu da su orošeni ili su bili? - narandžasto

narcis | 30 Maj, 2012 21:13

Kad neko - koliko čujem danas je to privilegija staraca (starci me napadaju sa svih strana) narkomana, naravno staraca po ubeđenju, a ne po godinama narkomanskog ne lepog – mukotrpnog staža, pokušajima da se okanu takvog života - skinu se, ili godinama života – dobije legalno metadon, dobije ga kao lek, pouzdano tvrdim da su prve 2 do 3 nedelje najrasterećenije nedelje u životu tog bića (tako opredeljenom životu – i to zašto kažem tako opredeljenom životu pojasniću, pa i ako se preopredeli). Zamisli, tretiran si kao bolesnik (ne kao poslednji...), legalno i besplatno dobijaš supstancu koja ti znači mogućnost da živiš. Dobijaš ono za šta si ne znam šta sve morao da radiš i rizikuješ da na koncu možda ne bi dobio ni to što ti treba nego pušku. Ovako te država legalno “održava“ zdravim u tvojoj bolesti (čak nisi više ni obestan nego bolestan) i događaju ti se pomirenja sa onima koje imaš od rodbine ali su davno digli ruke od tebe:sa roditeljima, tetkama, bakama, dekama..., onima koji su kao bili zaineresovani za tvoj boljitak u životu dok nisi prešao svaku granicu i meru... Opet polako prestaješ da bežiš od starih(i tvojih pravih, da sad ne pričam o tome da li pravi prijatelji postoje) prijatelja, počinješ da smeš da ih ponovo pogledaš u oči i da im kažeš ono što su oni, verovatno već znali, ali nije isto kad im ti to kažeš ili kad nagađaju...

Nisi više celodnevno zaposlen nabavljanjem novca i veza da dođeš do obavezne ti supstance, pa ako supstanca do koje si dosao jeste ta koju si hteo i tog kvaliteta koji ti je bar minimalno potreban da preživiš(tako ti se onda čini:da preživiš) onda sledi posao spavanja, popularnije stondiranja, pa posle toga opet zaposlenost strahom:šta ću kad me prođe dejstvo…Ili ako supstanca do koje si došao nije bila odgvarajuća, nemaš kome da se žališ nego već tako izmrcvaren krećeš momentalno sve iz početka – iscrpljujuće i za pisanje… I tako sve u krug do smrti ili do lekarskog propisivanja kapljica rose( sol. methadon).

Onda ohrabren da si izlečen, da sa rosom možeš da budeš u potpunosti jednak onima koji nikad veze sa drozom imali nisu(zaboravljaš i da imaš pamćenje drugačije od njih, pa ponekad I želje), a motivisan rođenom funkcionalnošću koja je kad se rosiš stvarno jednaka onoj koju imaju i svi oni koji nisu imali život sličan tvom počinješ da primećuješ da ti se čak i preddrogoška interesovanja i zanimanja vraćaju…A vraćaju ti se i kvaliteti, ljudski, koje si nekad imao i za koje znaš ili si znao, pa i ne kvaliteti za koje ako ne znaš i ne treba da znaš i novi život je tu, počinje!

Počinje:,,Ali samo ma’kico da se odmorim od onog trčanja i straha, neštogodišnjeg…uf…”. E taj odmor u miru svakodnevnog šatro sad već redovnog nedroziranog stanja izuzmemo li metadon(što se nikako ne može),tj. orošenost, je koban i ukazuje na ljude(oni koji uzimaju taj odmor)koji su opredeljeni da žive taj život trčanja, koriste odmor za trčanje i šatrologiju iz ljubavi, ma ukazuje na ljude koji vole i opredeljeni su u srži (da izreknem i to)za narkomanski život. Jer kad se otarasiš bede najgore supstance i uočiš da sad možeš svašta drugo ili još bolje da to i hoćeš, a sad možeš onda se nikako ne odmaraš jer tako osvešćen shvataš da si izgubio nepovratno vremana i to puno, a u životu ga i ovako, kad ga uopšte ne gubiš (da, svesna sam da je nemoguće ne gubiti vreme uopšte) nema baš previše, onda trčiš, pišeš, čitaš, radiš, šta ja znam, ali kad već ne možeš da ga povratiš ili nadoknadiš, a da ga ne gubiš više (na odmor, pa na odmoru ti je mozak toliko bio, hoću reći na privremenom rad-ne-radu toliko).

E onda, ako je čovek ipak nekakvog kvalitetnog sklopa ili talenta ili uprnosti, žilavosti možda dobre koncentracije, onda je za njega metadon ona rosa koja život daje, rosa koja inspiriše- jer se onda taj čovek vraća sebi, radi sve ono što je radio i pre brljotine samo sada sve uz rosu pa sve dok rosa ne postane potpuno sporedna, pa radi li radi pa i zaboravi na život od pre, pa uspe u tome što šljaka, a to ne mora da bude ekstra planetarni super uspeh nego lični i okolodruštveni, ako je to “normala” društvo već toliko važno, pa na rosagiju i zaboravi. Potpuno.

Rosa je izvor novog života? To je u glavama Njih koji pečatiraju da ti možeš a da ti ne možeš da dobiješ taj novi život, rosu, metadon, a oni sami ne veruju u to i u pravu su što mi je zju jezzzivo jer su makar u nečemu u pravu. Većini i to ogromnoj ma gotovo svima je rosa nova droga – čekaj da se odmorim kad je dobije…

E sad… Da li ljudi koji dobiju uredan pečat= lek, metadon, rosu(TERAPIJA!!!=RAĆIJA!!!) I kojima je to očigledno dalo nov život taje da su orošeni (da cugaju rosu) jer misle da će obelodanjivanjem da to čine(e sad ovo zvuči kao da treba da stanu kod Miletića i obelodane ali ne…xaxa) automatski obelodaniti da su nekad bili narkomani i sve ono što sa tom profesijom ide ili da će ih ljudi tek onako izbegavati, bez pitanja I promišljanja, misleći da su novonastali soj rosa narkomana, ja ne znam ali znam da su se svakako nekako osvestili orošavanjem kad nije moglo drukše, ali ne još sasvim što može lako da ih prebaci u grupu koju upravo spominjah-rosa narkića jer se nisu oslobodili glavne narko osobine a to je laž! A život u laži…

Dokazivanje vredi na svim poljima:tako se zna ko je radnik a ko nije, ko je lažov, ko landara, a ko ne, pa po mom nekom kontu (mom mišljenju) nikako nije dobro da te vide kao lažova, a teško ma nemoguće je selo-velegrad lagati, pogotovo o čudnovatom dugačkom životnom periodu u kom si bio tu/živeo tu, a opet nekako nisi i zato bolje beži od laži ako hoćeš da ti rosa bude, ostane inspiracija – izvor života. Novog.

Grad, selo, velegrad u kom se rosa ne pojavljuje ili je bar niko tu nije primetio - naranžasti

narcis | 21 Maj, 2012 11:35

Rosa je jedna dragocena stvar, izvor života (voda) mnogim bubicama, a izvor inspiracije mnogim umetnicima, uterivač lepih misli u glavu mnogim ljudima, simbol nečeg čistog i novog, rođenje novog umivenog dana - svakako nešto što spašava, pa makar na tren od cnih misli a možda i ceo dan čini lepšim ako je ujutro vidimo/osetimo, nesvesno konstatujemo da smo je videli ako smo išli negde zorom šaka pa nam nogavice kad stignemo na odredičte ne budu mokre, nikako, nego orošene!

E pa ja zovem rosom i tekućinu koja je takođe u kapima i može nekom jednako lepo da stvori lep, samo ne dan nego život. A može da bude i jeziv neprijatelj - kao rosa nekom beskućniku ili pijancu koji je pao i zaspao negde u parku, na livadi i onda više nikakvo Sunce ne može da ga ugreje iako ga prosuši. Ta moja rosa o kojoj ću se usuditi da pišem, jasno je koja je kapljava tekućina - ona o kojoj svi šuškaju i stide je se i kad je spomeneš na nekoj društvenoj mreži ili pisneš samo o ustanovi koja moze da ti je izda (ali ta ustanova radi i druge stvari pa se tako miši sami razotkrivaju) onda dobiješ ukor korisnika te rose - kao da se tobože ne zna ni ko su oni i još uvek mi nije jasno zašto se sramote nje (rose) kad im je pružila mogućnost za nov početak, rađanje, život ili im nije pružila to već ih je zabulila u jezivo i još gore zlo pa neće da priznaju to sebi(a rosa je dobra, uvek može i hoće da ti pruži novu mogućnost)a to će izvesti tako što će problem gurati pod tepih? Ne razumem. Zato ću i da talambasam na tu temu.

Grad, selo velegrad u kom se rosa ne pojavljuje ili je bar niko tu nije primetio - ljubičanstveno sivi

narcis | 21 Maj, 2012 11:31

Da li je ovaj moj grad nekad bio drugačiji-imao drugačije građane, ili sam ja počela da primećujem nešto što pre nisam-ostaviću otvoreno mada je odgovor jasan da jasniji ne može. Ovaj bivši grad moj, a sadašnje selo moje sa pretenzijama da postane velegrad jedino čime me ne iznenađuje to je ta čudnovatost njegovog života: uspona-padova(a padove ni ne primećuje, skriva ih, ma ni nema ih mada bruji samo o njima).

Eto nije li čudno da stari, mnogo stari Novosađani, toliko stari da meni nije jasno kako su oni uopšte još uvek živi (na aparatima?), oni stari Novosađani koji svoje kvalitete odmeravaju samo time čiji stan gleda na koji trg i bliže je centru sala našeg, za njh centra sveta, mislim. Međutim, život se po običaju poigrao pa tako ja među njima posedujem kvalitet kojim se čak i retko ko od njih može zakititi jer moji prozori gledaju na jedan trg, spomenik, kuću i nemam sat u stanu-pogledam kroz prozor ili oslušnem šta zvoni. A opet neki od starih njih su prestali da mi budu i poznanici:jedna takva starica, naravno mislim stara, mnogo sara Novosađanka je čak prestala da mi se javlja, ne sasvim, da dušu ne grešim, jer ako je neizbežno nastaje klimanje glavom, a nekad smo jutra dočekivale zajedno.

Pa ljudi moji zar ne postoji kvalitet neke druge prirode koji ako nije vredniji, a mora da bude vredniji od navedenog, onda je bar zanimljiviji?Neko je dobar u onome što radi ma šta to bilo - obrađivanje zemlje ili nekakva umetnost, a u svakom slučaju to je kvalitet tog čoveka/žene(to žene neću više dodavati nego neka se podrazumeva, osim kad baš želim da naglasim pol), to je on uspeo, postigao a nije mu tata bio debelog novčanika, već nekako, a cenim da ako je tata bio kvalitetan i potomak ne bi mnogo drugačiji bio pa bi bio u nečemu dobar i sam bi sebi stvorio taj debeo novčanik/ugled, a ako je potomka ostavio neuka onda taj tata nije dostojan slova jednog ovde kod mene, jer je neki prevarant, mešetar, sve u svemu nije mu mesto na slobodi;ili mu se mama preudala i u pravo vreme kod advokata sastavila dobitnu svoju kombinaciju-što je opet njen kvalitet jer u preudaji gde žena sa advokatom posluje brak i nije neko uživanje, a majčinstvo joj beše dovoljno izraženo - imala je taj kvalitet da istrpi sve to zarad obezbeđenja potomstva iz onog braka koji je možda bio iz ljubavi pa... pustimo mašti...

Onda razumesmo se?! Čudnog li sela gde se ne gleda ko kako i šta radi nego ko gde živi. Da, radiće dobro neki Novosađanin i živeće gde mu duša želi, a ako ovaj Novi Sad ostane ovakav u njemu sigurno neće.

A zašto bivši grad - pa selo čini mi se, mada je Novi Sad prvo selo u kom živim, ima tu odliku da ne voli uspehe svojih stanovnika, da onaj uspešan iz sela bude iz(s)ćušan iz društva, da ne da dobije neku pohvalu i da se to selo ponosi njime nego ga sve sklanjaju i ne spominju - možda da ne bi oni morali sebe da podstiču na bolje, ne znam. A i ono:"Da komšiji crkne krava", je seosko važeća izreka - u gradu nekako više važi:"Sa kim si onakav si", što podrazumeva da komšijama ne da ne crkavaju krave nego da se tele. Jer ti si sa komšijom, a ako ti je komša faca i ti si, pa nije li?

Mada je od uvek poznato da je najteže uspeti kod kuće, odakle god da si, kad dođeš, sad već uspešan u rodni grad onda te taj tvoj grad oberučke zagrli i hvali se da si se ti tu, u njemu rodio i odrastao i sve traži (taj grad) svoje zasluge za tvoj uspeh. E u Novom Sadu to nikako nije više slučaj - uspeš li gde god, ma planetarno li uspeš on će se opet onako ponašati : ćušnuće te u neki zapećak da ne mora, ne znam, neki baja, možda, da se meri sa tobom jer onda i on i Novin Sad izgleda mali, neuspešan i smešan.

A pretenzije da postane velegrad! EXIT? - Ko to gazi NAŠU TVRĐAVU - neki stranci=divljaci...srušiće je! ŠTRAND? - ako ja na mom štrandu moram da slušam ovakav naglasak i dreku njihove dece onda stvarno...pootimaše nam sve: znaš onaj lokal što je svojevremeno držao... e sad je to bla, bla, od dođoša više ne može da se diše itd.

Međutim pitam (se) ja kako grad postaje velegrad(metropla)? Tako, pa to je svima kristalno, što prima u svoje okrilje sve one koji dođu u njega i toplinom koju im pruža ih zadržava, uzima od njih njihovo najbolje i tako menja sebe na bolje (grad koji bi da postane velegrad), a njima daje svoje dobro, koje ima da ponudi i upućuje ih u svoj život, pa se ti ljudi pogrdno nazvani dođoši, više ne osećaju loše u smislu da im nije ni npr kao kod kuće i da im to jako teško pada, da su im manje šanse, nego pobeđuje kvalitet. Samim tim kvalitetnije se živi pa dolazi stanovništvo novo i novo - uvećava se i od grada postaje šarolik i divan, pun šansi i novih početaka VELEGRAD.

uvod, dugačak opis onoga što ću...

narcis | 21 Maj, 2012 10:20

Ovde bih ja trebala da govorim ono što verovatno još mnogo sveta iz ovog našeg grada, bivšeg(izmedju ostalog da kažem i zašto govorim bivši grad), primećuje-nešto dobro, nešto loše... samo ne bih se mnogo upinjala da to bude opšte-zanimljivo mada ni ne bih bežala od toga, niti bih jurcala za ultrapopularnim događajima da ih prva objavim, prokomentarišem i ne dao Bog ocenim. To ne mora da znači da neću uopšte nikad pisati o nečemu što se dešava, o nečemu aktuelnom, ali ne mora da bude obavezno da o tome nešto kažem baš u real time-u. I još jednom problematikom ću se baviti svakako, problematikom jedne populacije koja je brojna, ekstra omražena, a može čak i da se izvede na neki sulud Njihov način i da su svi oni sami krivi za svoje sadašnje stanje-bolest=sami nek se čupaju=smrt ili život o trošku poreznih obaveznika(briga da se to što pre okonča=ne lečenje=brza smrt). E naročitu pažnju želim da posvetim tome kako i gde ko živi, da li i gde može da radi i još mnogo čemu što se tiče te populacije koja nije u stanju ni da se sama organizuje zbog prirode bolesti, a takođe zbog te bolesti niko i ne pomišlja da ih organizuje, da se meša sa njima, troši svoje vreme ni na šta i ni za koga. I još bih volela da uspem da pokažem da su i članovi te populacije ljudi što bi u najkraćim crtama značilo da je svaki pojedinac različit i da bez obzira na sve što ta bolest oduzima, sad kad je lek tu ona one ljudke osobine možda nekad zagubljene sad vraća, te čovek postaje opet to: dobar, povodljiv, pametan, pričljiv, prepotentan, lucidan, lažljivac... tako da etiketranje i trpanje svih tih bolesnika u isti džak ne donosi istinu nego suprotno i pravi nas još primitivnijim i neosetljivijim nego što jesmo.

Čestitamo

narcis | 14 Maj, 2012 21:11

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Ko sam ja?

Mislim da sve što ima neku težinu a mene se tiče biće napisano kroz tekstiće. Ono drugo što sam isto ja možda još ne stoji u pisaniju ovom ali biće...ne znam da ćutim, a i neću.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2012					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31